Sasvim običan dan

21. vek nam je osim smaka sveta, GMO-a, Lady Gaga-e, novih ratova i ostalih tekovina modernog doba, doneo još i kritiku kao obeležje veka. Naime, u vrtoglavom usponu informacionih tehnologija (hvala nebesima na njima) javlja se jedan fenomen koji je oduvek nekako bio prisutan u ljudskom društvu. Kritika. 

Ono što je neizmerno interesantno jeste to, da iako kritika postoji od kad je prvog mislećeg čoveka na zemlji, koji je verovatno kritikovao prirodu u trenucima njene surovosti, u ovom veku dolazi do njene kulminacije i nekako do urušavanja. Ja ću se sada, naravno, držati ove državice i njenih suseda jer na ovim prostorima kritika dobija impozantne razmere. Naravno, u celom svetu je tako, ali pojašnjenje mog ograničavanja sledi.

Elem, svakog jutra uz jutarnju kafu prelistavam online-raznorazne-novine. Tekstovi su odista šarenoliki, pouzdani, poučni, i manje sve to pobrojano. E sada, da li je u pitanju zla sudba, lična malograđanština, radoznalost, ne znam. Tek, moram da iskrolujem do dela koji se zove KOMENTARI i nešto me tera da klikćem kao sumanut. Prosto je neverovatno da ti ljudi koji komentarišu (u daljem tekstu kritičari) sede kod kuće u svoja četiri zida. Ja lično bih njima dao da vode državu, školstvo (i premda bih školstvo dao tek ponekom), medije, kulturu... Prosto, kad vidim kako se oni u sve razumeju i kakva rešenja nude, ja ostajem zatečen iznova i iznova.

Osvrnite se oko sebe. Videćete informaciju i kritiku sadržaja iste. Ne jednu već milijardu. Da li je moguće da svako o svemu zna? Da li je našim precima bilo lakše ili teže bez interneta? To su pitanja koja sebi iznova i iznova ponavljam. Šta je ono što društvo danas najviše kritikuje? Rečju, sve. Počev od vlasti, opozicije, seksualnost, umetnost, nauku, religiju... Kod nas svako kritikuje sve. Kritičari kritikuju kritičare i kritike. Konfuzno je pomalo, ne? Pa naravno da jeste . Ali je takođe surova realnost. Stavite na papir koliko ste puta u toku dana bili izloženi kritici. Puta sedam ili još bolje puta 360. A kada kritičara iskritikuješ, e tada si sumanut i lud. Jer, kako ti kao kritičar možeš da znaš bolje od mene kao kritiara?

Svako ima nešto da kaže, doda, bude surov... Ljudi misle da ako je nešto u vidu niza jedinica i nula da se to ne važi. Ako nekog povređuješ na taj način, ta to nije krivično delo. Ako neko kaže da pedere treba spaliti i još to napiše na društvenoj mreži ili kao komentar (kritiku) na članak, to nije greška. Moje je pravo da kažem šta želim jer mi je demokratija donela to pravo!? Pa druže, kako bih ti rekao, demokratija ima svoje granice. To o čemu ti govoriš je pravo prvih čovekovih zajednica. Pa čak i tada je postojao neki zakon koji se morao poštovati.

No, duboko verujem da kritičari svega moraju biti elementarno pismeni pre svega. Smešno je kada neko mora da dešifruje to što napišeš a ti pokušavaš zapravo da izvadiš zemlju iz krize. Da ne govorim o onima koji imaju komentar i na politiku Amerike prema Svazilendu. Oni bi to drugačije. Pa ne možeš drugačije. Da možeš, ne bi bio kritičar iz fotelje već bi pitanje o kom imaš "stav" rešavao u reali a ne u vidu niza jedinica i nula.

Ljudi kritikuju, osim seksualnosti (danas aktuelno) i politike prekookeanskih zemalja, recimo, kulturu u zemlji Srbijici. Mnogi bi što šta rekli o tragičnom stanju u kulturi. I kažu. A to što nikada u pozorište kročili nisu, nema veze. Važno je da imam šta da kažem. Ko još ide u pozorište? To je tako smor. Mnogi od tih kritičara kulturom smatraju grandove proizvode. Dok im je umetnička muzika ili ne daj Bože opera nešto čime se zamaraju oni starci i oni frikovi sa muzičke akademije i metalci.

Kritikuju se političari koji su na vlasti kao i oni koji to nisu. Kako su ovakvi i onakvi. Lopovi, dugoprstaši, izdajice, nevernici... Hej, a ko ih je izglasao? Nisi glasao? Što se buniš? Odakle ti bre pravo da se buniš? Kada si uradio da ti realno bude bolje? Ćuti, sedi i davi se u svojoj učmalosti. Nemoj bre da me truješ tvojim debilizmom. Nisi pametniji od bilo kog političara. 

Kada malo više pratiš kritike, čak možeš  da ih povešež sa određenim ljudima. Recimo, lik komentariše trideset tema (različitih) na trideset različitih portala. Sve u sitom maniru, naravno. Kapiram da takvi mogu da nas izvuku iz bede i da od Srbijice naprave supersilu. Ali zamalo. Ipak je to samo jedan kritičar iz foteje.

Kritičari kritikuju na YT-u, na face-u, na tviteru... Dokle? Daj koliko slobodnog vremena imaš? Uradi nešto osim što pljuješ po netu.

I za kraj, samo bih dodao da jesam za slobodu govora i iskazivanje mišljenja. Ali zloupotreba tog prava je loša stvar. Svako normalan ima mišljenje o nekom stvarima ali daj, pa nije valjda da si ekspert u kvantnoj fizici i nuklearnoj medicini? To je onda ono što se u narodu zove proseravanjem.

Ovaj članak je u pravom smislu te reči kritika. Ili kritika kritike. Ne znam. 

Jutros sam o skeletima mislio

koliko prazne bez njih duše jesu.

U otrovima slast nalaze,

zorom o sinoć misle.

Viseće Sunce očima smeta

i svrhu ne čini.

Kada u ugao pogledam

ničeg nema, prst praznine.

Uz dušu se svoju praznu verem

a svetlost se o zidove odbija.

Gde su misli, a gde čežnje,

gorostase te ubijam.

Nema otrova što ubiti može,

klete se misli požudom množe.

I jedna trun tišine

mir i spokoj donosi zorom.

U zoru, kad tišine nema,

nema ni sreće, samo neizmerna čežnja.

Udovima trulim pričam priče,

jedino vazduh čuje.

Dojke su modre jutros bujne

a niz vidik kiša curi.

Sunce protiv kiše.

Sinoćni otrovi u umu pohranjeni

razvratu se jutros daju.

Vijuge crne o ljubičastoj krvi

sinoć prosutoj

razmišljaju.

Nedogorela zgarišta misli su moje

Dimnim poljima u beznađu lutam

Neispevane pesme glavom se roje

U rekama bola dušu svoju kupam

Kamen je teški na ulaz stavljen

Iz glave ne mogu

Bez duše ne znam

Od razuma svoga silom sam rastavljen

Kad slabašna jedna misao nikne

U polju gde slučajno sunce kane

Tamo gde ludilu mestu nije

Demoni je odmah uzbuđeno gaze

Nedogorela zgarišta misli su moje

Dimnim poljima u beznađu lutam

Neispevane pesme glavom se roje

U rekama bola dušu svoju kupam

Kamen je teški na ulaz stavljen

Iz glave ne mogu

Bez duše ne znam

Od razuma svoga silom sam rastavljen

Kad slabašna jedna misao nikne

U polju gde slučajno sunce kane

Tamo gde ludilu mestu nije

Demoni je odmah uzbuđeno gaze

Jutros sam o skeletima mislio

koliko prazne bez njih duše jesu.

U otrovima slast nalaze,

zorom o sinoć misle.

Viseće Sunce očima smeta

i svrhu ne čini.

Kada u ugao pogledam

ničeg nema, prst praznine.

Uz dušu se svoju praznu verem

a svetlost se o zidove odbija.

Gde su misli, a gde čežnje,

gorostase te ubijam.

Nema otrova što ubiti može,

klete se misli požudom množe.

I jedna trun tišine

mir i spokoj donosi zorom.

U zoru, kad tišine nema,

nema ni sreće, samo neizmerna čežnja.

Udovima trulim pričam priče,

jedino vazduh čuje.

Dojke su modre jutros bujne

a niz vidik kiša curi.

Sunce protiv kiše.

Sinoćni otrovi u umu pohranjeni

razvratu se jutros daju.

Vijuge crne o ljubičastoj krvi

sinoć prosutoj

razmišljaju.

Unapred mi je muka što prežvakavam ovu temu, ali jednostavno sam morao da izbacim to iz sebe. Beograd je kao i svake jeseni u proteklih par godina pravo poprište rata. Sa jedne strane stoje (nežne) marginalizovane grupe sa druge takođe (grube) marginalizovane grupe. Razlika između njih se ogleda u tome što ovi drugi imaju moć upravljanja ovom jadnom i nikad prežaljenom državom.

Naime, srBski homoseksualci već godinama pokušavaju da se izbore za svoja prava koja su im kako tvrde ugrožena. I zaista, kada malo bolje sagledaš stvar, shvatiš da je to istina. Ne prođe ni jedan mesec a da u ovom Sivogradu neki homoseksualac ne doživi neku vrstu diskriminacije. Stalno premlaćivanje, pogrdne reči, pretnje. Svi smo svesni i ne možemo zatvarati oči pred činjenicom da se naši sugrađani, ma kako različiti (ili ne) preživljavaju jednu vrstu golgote.

Druga strana, ona malo grublja, vrlo je odlučna da iskoreni homoseksualnost iz našeg čistog, i neba dostojnog, naroda. Huligani su sastavni deo našeg društva. Ne smemo ih gurati u zapećak i moramo ih poslušati šta oni imaju da kažu. Pardon, oni ne govore, oni uništavaju.  Da li treba da ih gledamo u akciji pa onda da razmatramo njihove predloge? 

Ove godine je u okviru nedelje prajda održana jedna krajnje interesantna izložba. Radi se o izložbi fotografije umetnice u povoju. Na fotografijama su biblijske scene Isusa Hrista sa razlikom što su oko njega predstavljeni pripadnici LGBT populacije, sam Isus je predstavljen kao prijatelj onih-kojih-se-stidimo. Takođe, na par fotografija, Isus se pojavljuje u štiklama i našminkanim licem. O umetničkom kvalitetu ovih radova neću govoriti. Jednostavno, nisam adekvatna osoba za tako nešto.  Međutim, taj događaj izazvao je negodovanje kod svenebeskog naroda ove gladne zemlje. Oglasila se i perverza, pedofiličarska SPC. Oni tvrde kako će narod goreti u paklu ukoliko se dozvoli pomenuti događaj. 

Paravojna organizacija Huligani nisu časili ni časa. Odmah su se prestrojili u redove, naoružani mržnjom, kamenicama i željom da ubijaju. SPC mirno gleda svoje štićenike. Ti isti huligani su deca dojučerašnjih velikih komunista koji su vernike društveno izopštavali u najmanju ruku. Dakle, prva, eventualno druga generacija pravoslavaca. Ironija, zar ne?

Patrijarh poziva na linč, crkvena lica prete... Spominje se Sodoma i Gomora. E, tu je caka. Dobrodušni i sveljubni (odnosi se na decu najviše) poglavari i visoka lica SPC-e usađuju ideju o ovim biblijskim gradovima zle sudbe svojim štićenicima huliganima. Oni u proseku imaju između četrnaest i dvadeset i tri godine. Najčešće nisu ni držali knjigu bajki Bibliju u svojim rukama a o čitanju ni da ne govorim. Opominju bradati sveštenici, javno naravno, svoju dečicu da Srbija kreće putem ova dva nesrećna grada. Deca, impresionirana svojim zlim duhovnim vođama, ne vide šator od mantije koji se stvorio u predelu međunožja sveštenog lica. Ne znaju da se taj šator podiže onog trenutka kada njihovi vlasnici ugledaju nevino dete pred sobom. Potpaljeni mržnjom, šator se učvršćava. Jer mržnja na sveštenike deluje kao vijagra.

Katastrofa je već učinjena, nepravda je regularno nezadovoljena. Homoseksualci dobili po gubici, država se poklonila svojim novim vođama huliganima... Prajda nije bilo. Crkvenjaci se vraćaju uobičajenim aktivnostima kao što je seksualno zlostavljanje dečaka uzrasta u proseku između četiri i petnaest godina, širenje mržnje, održavanja statusa kvo u zemlji.  Šator u predelu međunožja vreba neko novo dete a vi dragi roditelji, borite se za to da se država očisti od homoseksualaca i šaljite redovno svoju decu kog ovog i onog sveštenika. Možda dobije šator u predelu mođunožja.

Huligani ne razmišljaju da će goreti u paklu sa ostalim sodomitima. Jer, po Bibliji, seks je dozvoljen samo u cilju produžetka vrste. Samo u misionarskoj pozi i ne smeš da uživaš. Čudno, naši najveći srBski huligani vole da se hvale svojim razvratom. Govore kako vole to da rade svojim devojkama otpozadi, u čmar, kako uživaju u oralnom seksu. Najveći im je san da budu sa dve devojke pa da se te dve devojke međusobno zadovoljavaju. Zar to nije homoseksualnost? Gospod je uništio Sodomu i Gomoru zbog bluda i razvrata. NE ZBOG HOMOSEKSUALACA!  Ako masturbiraš - prosipaš seme, goriš međ' sodomite. Ako radiš sve ovo pomenuto, goriš međ' sodomite. Tako je rekao Gospod.

I eto. Upišeš fakultet, imaš velika iščekivanja i nadanja, osećaš da tvoj mladi život polako počinje da poprima obrise onoga što si sebi zacrtao za cilj kada dođe vreme da budeš svoj čovek. I da, sve je to tako divno i krasno prvih nekoliko meseci. Onda shvatiš da fakultet i nije baš prijatna "akademska" institucija kako si to zamišljao zahvaljujući iskrivljenim pričama svojih roditelja, nastavnika i svih drugih kojima je stalo da upišeš dobar fakultet.

Sve je to naravno divno i krasno, dođeš na dan otvorenih vrata, vedra i nasmejana lica profesora, starijih studenata, administrativnih radnika... Svi polome svoje akademske noge da ti objasne kako je baš taj fakultet idealna investicija u tvoju budućnost. Pominju se brojna poznata lica koja su završila taj i taj fakultet, govore se anegdote starijih kolega studenta, neverovatne prakse od Tunguzije do Pakistana... Da, divno zar ne? Jedino što je potrebno jeste da platiš. I naravno, zbog toga si tu. Želiš idealno obrazovanje? Plati brate i sve što poželiš tvoje je. 

Srećan i zadovoljan, i sa primetno lakšom kesom napustiš prostoriju studentske službe. Oko tebe ovacije, stezanje ruku, hrabrenje i sve želje u daljem školovanju. Jer ti si ipak neobrušen dijamant i treba ti pomoć u ostvarivanju svojih ciljeva. TO JE POČETAK!!!

Vremenom primetiš da na tvom fakultetu i nema mnogo nasmejanih lica. Stariji studenti, makar oni iz srednjeg staleža, samo nešto gunđaju, govore o međuljudskim odnosima, lošem ophođenju profesore prema svojim štićenicima... Pljuju Draganu iz studentske službe. Kažu da je najveće đubre koje postoji. Ona divna i srdačna žena? Ma, nemoguće. Studenti iz bogatih porodica? E, njih ne viđaš po fakultetu. Oni nisu ni sigurni koji smer pohađaju. Što bi oni to znali kada su tu samo zarad tog parčenceta papira koje im, uz svesrdnu podršku zadriglog i debelog oca koji ima milion firmi, može obezbediti mesto u jednoj od velikih firmi ili u državnoj administraciji? Nemaju oni vremena za to, tu su splavovi, piće, turbo folk, kokain... Ipak su oni mladi da bi trošili svoje vreme na obrazovanje. A opet, nisu oni klinci da čitaju knjige.

I tako, desi se da si baš ti upisao onaj neakreditovan smer. Ima ih dva ali jedan nema akreditaciju. Tvoj. Akreditacija? Pa rekoše na početku da je sve u skladu sa zakonom. I na tarabi piše... Razumete šta sam želeo da kažem. Uh, čupaj se kako znaš i umeš. Oni bogati beže na "prestižnije" fakultete. Neki se ispisuju, neki zamrzavaju godinu jer su u nebranom grožđu.

Kada se ti, uporan da završiš svoje obrazovanje, prebaciš sa smera ŽURNALISTIKA na smer EKONOMIJA, shvatiš da tu postoji neka razlika u ispitima. Esencija zla Dragana B. iz studentske službe, zajedno sa rektorom univerziteta Obećavajućem prof. dr Zečevićem napravi dogovor da tebi i još por tvojih kolega koji su bili dovoljno glupi i nisu pobegli glavom bez obzira, ti ispiti budu čisto pro forme jer nisi ti tražio da ti se to desi. Dogovor je pao. Elem, trrebalo je da se samo nas par javimo esenciji zla iz studentske službe pet minuta pre ispita kako bi ona objasnila profesoru našu situaciju.

Međutim, dolazi vreme za upis u četvrtu godinu i Dragana iz gubilišta (studentska služba) obznanjuje kako ne možeš da upišeš godinu jer vučeš proforme razliku ispita. TRAS!!! Smeje ti se u lice dok ti govori o tome. Ti pokušavaš da joj kažeš šta je bio dogovor ali ti ona ne dozvoljava da kažeš šta imaš. Ti počinješ da urlaš, nju briga. Ti i koleginica dobijete nervni slom ona te gleda i moli da napustiš kancelariju. Snađite se.

Haos u životu, nemaš vremena da spremiš predmete koje nisi ni slušao, ispiti kreću za par dana.... Nedelju dana čamiš ispred kancelarije Velikok Inkvizitora prof. dr Zečevića a on kao piiiiiiiip ne izlazi iz svoje jazbine. Kažu, na sastanku je... Ti konstatuješ kako je čovek ceo radni vek prosastančio... Jednostavno, sve počinje da se ruši. Uloženo vreme, ambicije, san, novac... 

Esencija zla prolazi hodnikom i gleda te kao nešto nepristojno. Svi ćute, ne oglašavaju se a profesori i pro forme ispiti čekaju. Pokušaj da ne položiš...

I eto, upišeš fakultet, zbunjuju te osmesi... Dođeš da upišeš četvrtu godinu i shvatiš zbog čega ti se esencija zla Dragana B. iz gubilišta tako umilno smeškala. Doći ćeš ti kod nje kad ti zatreba. Ali čuvaj se, možda godinama nije imala sex. Nadaj se da se varam.