Sasvim običan dan

Nedogorela zgarišta misli su moje

Dimnim poljima u beznađu lutam

Neispevane pesme glavom se roje

U rekama bola dušu svoju kupam

Kamen je teški na ulaz stavljen

Iz glave ne mogu

Bez duše ne znam

Od razuma svoga silom sam rastavljen

Kad slabašna jedna misao nikne

U polju gde slučajno sunce kane

Tamo gde ludilu mestu nije

Demoni je odmah uzbuđeno gaze

Jutros sam o skeletima mislio

koliko prazne bez njih duše jesu.

U otrovima slast nalaze,

zorom o sinoć misle.

Viseće Sunce očima smeta

i svrhu ne čini.

Kada u ugao pogledam

ničeg nema, prst praznine.

Uz dušu se svoju praznu verem

a svetlost se o zidove odbija.

Gde su misli, a gde čežnje,

gorostase te ubijam.

Nema otrova što ubiti može,

klete se misli požudom množe.

I jedna trun tišine

mir i spokoj donosi zorom.

U zoru, kad tišine nema,

nema ni sreće, samo neizmerna čežnja.

Udovima trulim pričam priče,

jedino vazduh čuje.

Dojke su modre jutros bujne

a niz vidik kiša curi.

Sunce protiv kiše.

Sinoćni otrovi u umu pohranjeni

razvratu se jutros daju.

Vijuge crne o ljubičastoj krvi

sinoć prosutoj

razmišljaju.

Unapred mi je muka što prežvakavam ovu temu, ali jednostavno sam morao da izbacim to iz sebe. Beograd je kao i svake jeseni u proteklih par godina pravo poprište rata. Sa jedne strane stoje (nežne) marginalizovane grupe sa druge takođe (grube) marginalizovane grupe. Razlika između njih se ogleda u tome što ovi drugi imaju moć upravljanja ovom jadnom i nikad prežaljenom državom.

Naime, srBski homoseksualci već godinama pokušavaju da se izbore za svoja prava koja su im kako tvrde ugrožena. I zaista, kada malo bolje sagledaš stvar, shvatiš da je to istina. Ne prođe ni jedan mesec a da u ovom Sivogradu neki homoseksualac ne doživi neku vrstu diskriminacije. Stalno premlaćivanje, pogrdne reči, pretnje. Svi smo svesni i ne možemo zatvarati oči pred činjenicom da se naši sugrađani, ma kako različiti (ili ne) preživljavaju jednu vrstu golgote.

Druga strana, ona malo grublja, vrlo je odlučna da iskoreni homoseksualnost iz našeg čistog, i neba dostojnog, naroda. Huligani su sastavni deo našeg društva. Ne smemo ih gurati u zapećak i moramo ih poslušati šta oni imaju da kažu. Pardon, oni ne govore, oni uništavaju.  Da li treba da ih gledamo u akciji pa onda da razmatramo njihove predloge? 

Ove godine je u okviru nedelje prajda održana jedna krajnje interesantna izložba. Radi se o izložbi fotografije umetnice u povoju. Na fotografijama su biblijske scene Isusa Hrista sa razlikom što su oko njega predstavljeni pripadnici LGBT populacije, sam Isus je predstavljen kao prijatelj onih-kojih-se-stidimo. Takođe, na par fotografija, Isus se pojavljuje u štiklama i našminkanim licem. O umetničkom kvalitetu ovih radova neću govoriti. Jednostavno, nisam adekvatna osoba za tako nešto.  Međutim, taj događaj izazvao je negodovanje kod svenebeskog naroda ove gladne zemlje. Oglasila se i perverza, pedofiličarska SPC. Oni tvrde kako će narod goreti u paklu ukoliko se dozvoli pomenuti događaj. 

Paravojna organizacija Huligani nisu časili ni časa. Odmah su se prestrojili u redove, naoružani mržnjom, kamenicama i željom da ubijaju. SPC mirno gleda svoje štićenike. Ti isti huligani su deca dojučerašnjih velikih komunista koji su vernike društveno izopštavali u najmanju ruku. Dakle, prva, eventualno druga generacija pravoslavaca. Ironija, zar ne?

Patrijarh poziva na linč, crkvena lica prete... Spominje se Sodoma i Gomora. E, tu je caka. Dobrodušni i sveljubni (odnosi se na decu najviše) poglavari i visoka lica SPC-e usađuju ideju o ovim biblijskim gradovima zle sudbe svojim štićenicima huliganima. Oni u proseku imaju između četrnaest i dvadeset i tri godine. Najčešće nisu ni držali knjigu bajki Bibliju u svojim rukama a o čitanju ni da ne govorim. Opominju bradati sveštenici, javno naravno, svoju dečicu da Srbija kreće putem ova dva nesrećna grada. Deca, impresionirana svojim zlim duhovnim vođama, ne vide šator od mantije koji se stvorio u predelu međunožja sveštenog lica. Ne znaju da se taj šator podiže onog trenutka kada njihovi vlasnici ugledaju nevino dete pred sobom. Potpaljeni mržnjom, šator se učvršćava. Jer mržnja na sveštenike deluje kao vijagra.

Katastrofa je već učinjena, nepravda je regularno nezadovoljena. Homoseksualci dobili po gubici, država se poklonila svojim novim vođama huliganima... Prajda nije bilo. Crkvenjaci se vraćaju uobičajenim aktivnostima kao što je seksualno zlostavljanje dečaka uzrasta u proseku između četiri i petnaest godina, širenje mržnje, održavanja statusa kvo u zemlji.  Šator u predelu međunožja vreba neko novo dete a vi dragi roditelji, borite se za to da se država očisti od homoseksualaca i šaljite redovno svoju decu kog ovog i onog sveštenika. Možda dobije šator u predelu mođunožja.

Huligani ne razmišljaju da će goreti u paklu sa ostalim sodomitima. Jer, po Bibliji, seks je dozvoljen samo u cilju produžetka vrste. Samo u misionarskoj pozi i ne smeš da uživaš. Čudno, naši najveći srBski huligani vole da se hvale svojim razvratom. Govore kako vole to da rade svojim devojkama otpozadi, u čmar, kako uživaju u oralnom seksu. Najveći im je san da budu sa dve devojke pa da se te dve devojke međusobno zadovoljavaju. Zar to nije homoseksualnost? Gospod je uništio Sodomu i Gomoru zbog bluda i razvrata. NE ZBOG HOMOSEKSUALACA!  Ako masturbiraš - prosipaš seme, goriš međ' sodomite. Ako radiš sve ovo pomenuto, goriš međ' sodomite. Tako je rekao Gospod.

I eto. Upišeš fakultet, imaš velika iščekivanja i nadanja, osećaš da tvoj mladi život polako počinje da poprima obrise onoga što si sebi zacrtao za cilj kada dođe vreme da budeš svoj čovek. I da, sve je to tako divno i krasno prvih nekoliko meseci. Onda shvatiš da fakultet i nije baš prijatna "akademska" institucija kako si to zamišljao zahvaljujući iskrivljenim pričama svojih roditelja, nastavnika i svih drugih kojima je stalo da upišeš dobar fakultet.

Sve je to naravno divno i krasno, dođeš na dan otvorenih vrata, vedra i nasmejana lica profesora, starijih studenata, administrativnih radnika... Svi polome svoje akademske noge da ti objasne kako je baš taj fakultet idealna investicija u tvoju budućnost. Pominju se brojna poznata lica koja su završila taj i taj fakultet, govore se anegdote starijih kolega studenta, neverovatne prakse od Tunguzije do Pakistana... Da, divno zar ne? Jedino što je potrebno jeste da platiš. I naravno, zbog toga si tu. Želiš idealno obrazovanje? Plati brate i sve što poželiš tvoje je. 

Srećan i zadovoljan, i sa primetno lakšom kesom napustiš prostoriju studentske službe. Oko tebe ovacije, stezanje ruku, hrabrenje i sve želje u daljem školovanju. Jer ti si ipak neobrušen dijamant i treba ti pomoć u ostvarivanju svojih ciljeva. TO JE POČETAK!!!

Vremenom primetiš da na tvom fakultetu i nema mnogo nasmejanih lica. Stariji studenti, makar oni iz srednjeg staleža, samo nešto gunđaju, govore o međuljudskim odnosima, lošem ophođenju profesore prema svojim štićenicima... Pljuju Draganu iz studentske službe. Kažu da je najveće đubre koje postoji. Ona divna i srdačna žena? Ma, nemoguće. Studenti iz bogatih porodica? E, njih ne viđaš po fakultetu. Oni nisu ni sigurni koji smer pohađaju. Što bi oni to znali kada su tu samo zarad tog parčenceta papira koje im, uz svesrdnu podršku zadriglog i debelog oca koji ima milion firmi, može obezbediti mesto u jednoj od velikih firmi ili u državnoj administraciji? Nemaju oni vremena za to, tu su splavovi, piće, turbo folk, kokain... Ipak su oni mladi da bi trošili svoje vreme na obrazovanje. A opet, nisu oni klinci da čitaju knjige.

I tako, desi se da si baš ti upisao onaj neakreditovan smer. Ima ih dva ali jedan nema akreditaciju. Tvoj. Akreditacija? Pa rekoše na početku da je sve u skladu sa zakonom. I na tarabi piše... Razumete šta sam želeo da kažem. Uh, čupaj se kako znaš i umeš. Oni bogati beže na "prestižnije" fakultete. Neki se ispisuju, neki zamrzavaju godinu jer su u nebranom grožđu.

Kada se ti, uporan da završiš svoje obrazovanje, prebaciš sa smera ŽURNALISTIKA na smer EKONOMIJA, shvatiš da tu postoji neka razlika u ispitima. Esencija zla Dragana B. iz studentske službe, zajedno sa rektorom univerziteta Obećavajućem prof. dr Zečevićem napravi dogovor da tebi i još por tvojih kolega koji su bili dovoljno glupi i nisu pobegli glavom bez obzira, ti ispiti budu čisto pro forme jer nisi ti tražio da ti se to desi. Dogovor je pao. Elem, trrebalo je da se samo nas par javimo esenciji zla iz studentske službe pet minuta pre ispita kako bi ona objasnila profesoru našu situaciju.

Međutim, dolazi vreme za upis u četvrtu godinu i Dragana iz gubilišta (studentska služba) obznanjuje kako ne možeš da upišeš godinu jer vučeš proforme razliku ispita. TRAS!!! Smeje ti se u lice dok ti govori o tome. Ti pokušavaš da joj kažeš šta je bio dogovor ali ti ona ne dozvoljava da kažeš šta imaš. Ti počinješ da urlaš, nju briga. Ti i koleginica dobijete nervni slom ona te gleda i moli da napustiš kancelariju. Snađite se.

Haos u životu, nemaš vremena da spremiš predmete koje nisi ni slušao, ispiti kreću za par dana.... Nedelju dana čamiš ispred kancelarije Velikok Inkvizitora prof. dr Zečevića a on kao piiiiiiiip ne izlazi iz svoje jazbine. Kažu, na sastanku je... Ti konstatuješ kako je čovek ceo radni vek prosastančio... Jednostavno, sve počinje da se ruši. Uloženo vreme, ambicije, san, novac... 

Esencija zla prolazi hodnikom i gleda te kao nešto nepristojno. Svi ćute, ne oglašavaju se a profesori i pro forme ispiti čekaju. Pokušaj da ne položiš...

I eto, upišeš fakultet, zbunjuju te osmesi... Dođeš da upišeš četvrtu godinu i shvatiš zbog čega ti se esencija zla Dragana B. iz gubilišta tako umilno smeškala. Doći ćeš ti kod nje kad ti zatreba. Ali čuvaj se, možda godinama nije imala sex. Nadaj se da se varam.