Nedogorela zgarišta misli su moje
Dimnim poljima u beznađu lutam
Neispevane pesme glavom se roje
U rekama bola dušu svoju kupam
Kamen je teški na ulaz stavljen
Iz glave ne mogu
Bez duše ne znam
Od razuma svoga silom sam rastavljen
Kad slabašna jedna misao nikne
U polju gde slučajno sunce kane
Tamo gde ludilu mestu nije
Demoni je odmah uzbuđeno gaze
Jutros sam o skeletima mislio
koliko prazne bez njih duše jesu.
U otrovima slast nalaze,
zorom o sinoć misle.
Viseće Sunce očima smeta
i svrhu ne čini.
Kada u ugao pogledam
ničeg nema, prst praznine.
Uz dušu se svoju praznu verem
a svetlost se o zidove odbija.
Gde su misli, a gde čežnje,
gorostase te ubijam.
Nema otrova što ubiti može,
klete se misli požudom množe.
I jedna trun tišine
mir i spokoj donosi zorom.
U zoru, kad tišine nema,
nema ni sreće, samo neizmerna čežnja.
Udovima trulim pričam priče,
jedino vazduh čuje.
Dojke su modre jutros bujne
a niz vidik kiša curi.
Sunce protiv kiše.
Sinoćni otrovi u umu pohranjeni
razvratu se jutros daju.
Vijuge crne o ljubičastoj krvi
sinoć prosutoj
razmišljaju.
Powered by blog.rs
