Sasvim običan dan

Jutros sam o skeletima mislio

koliko prazne bez njih duše jesu.

U otrovima slast nalaze,

zorom o sinoć misle.

Viseće Sunce očima smeta

i svrhu ne čini.

Kada u ugao pogledam

ničeg nema, prst praznine.

Uz dušu se svoju praznu verem

a svetlost se o zidove odbija.

Gde su misli, a gde čežnje,

gorostase te ubijam.

Nema otrova što ubiti može,

klete se misli požudom množe.

I jedna trun tišine

mir i spokoj donosi zorom.

U zoru, kad tišine nema,

nema ni sreće, samo neizmerna čežnja.

Udovima trulim pričam priče,

jedino vazduh čuje.

Dojke su modre jutros bujne

a niz vidik kiša curi.

Sunce protiv kiše.

Sinoćni otrovi u umu pohranjeni

razvratu se jutros daju.

Vijuge crne o ljubičastoj krvi

sinoć prosutoj

razmišljaju.

Nedogorela zgarišta misli su moje

Dimnim poljima u beznađu lutam

Neispevane pesme glavom se roje

U rekama bola dušu svoju kupam

Kamen je teški na ulaz stavljen

Iz glave ne mogu

Bez duše ne znam

Od razuma svoga silom sam rastavljen

Kad slabašna jedna misao nikne

U polju gde slučajno sunce kane

Tamo gde ludilu mestu nije

Demoni je odmah uzbuđeno gaze